Stranica iz mog dnevnika
Ljudi na razlicite nacine izrazavaju svoja osecanja.Mnogi zele da zaborave proslost,ali nije svejedno kada sve sto se desilo treba odjednom odbaciti kao da tog nije ni bilo.Kada se osecam kao da sam samo broj na ovom svetu,sitna tacka koja ne bi promenila nista ni svojim dolaskom a ni odlaskom,uzmem svoj dnevnik i sve sto mogu zapisem u njega.Bilo da je to tuga ili radost svoja osecanja unesem i bude mi lakse,jer imam utisak da me samo on shvata i razume.
Dragi dnevnice, 23.12.2011.
Mnoge stvari su se izdesavale u proteklih godinu dana koje bih,naravno,najradije zaboravila.Ali koliko god pokusavala da ih zaboravim sve vise mislim na njih.Osecam se bespomocno,usamljeno.Svi u koje sam verovala,okrenuli su mi ledja,ostavili me kad su mi bili najpotrebniji.Kada bi samo postojao nacin da sve ovo nestane,da pobegnem bar malo od stvarnosti.Izgubiti jednu od najvaznijih osoba na svetu nije nesto svakodnevno.Svasta smo jedna drugoj rekle i kajemo se zbog toga,bar se ja kajem,jer se po njoj nije videlo da joj je zao,nego svejedno.Znam da vise necu osecati onoliku radost koju sam osecala pored nje,jer takav se prijatelj nalazi samo jednom u zivotu a ja sam je izgubila tek tako,zbog jedne sitnice.Jednostavno to sebi necu nikad moci da oprostin.Volela bih da je sad tu,da me oraspolozi,da se smejemo,salimo ali ne,ona je negde tamo,srecnija bez mene.Mozda je ovo bila kap koja je prelila casu,Odavno smo resile sve nase nesuglasice koje su se nagomilavale svih ovih godina.Toliko je vremena proslo otkad je nisam zagrlila,toliko,da mi svakim danom nedostaje sve vise i vise.Bile smo najbolje,niko nam nista nije mogao,a sada,sada nas sitnice i nebitne stvari povredjuju i razaraju.Promenila sam se,a vidim i ona je.Nadam se na bolje.Volim je, ne samo zbog onpga sto jeste,nego i zbog onoga sto sam ja bila kada sam bila sa njom.Nedostaje mi njen osmeh i onaj osecaj kada me pogleda u oci i procita sve moje misli.Nedostaju mi sve nase godine zajedno provedene.Od sada,to mogu biti samo secanja koje ce mi kad-kad izmamiti osmeh na lice.Uspomene stoje iza nas i sve stvari koje su se desile muce me i u meni izazivaju setu,bol i tugu koja me razaraju.Sve se vrti u meni i skuplja se i pokusava da nadje nacin kako ce izaci iz mene,ali im to ne uspeva.
Nisam je uspela sacuvati.Duboko sam je povredila,a i ona je mene.Rekle smo stvari koje nismo mislile,ali vreme ne moze da se vrati u nazad.Iz dana u dan pokusavam da ispravim svoje greske,ali mi ne uspeva.Jer nisam samo ja pogresila nego i ona.Samo zelim da zna,da je jos uvek volim i volecu je zauvek,jer ona ce uvek biti deo moga srca i mene.
Нема коментара:
Постави коментар